The battles for the Virovititsky bridgehead ( serbochor. Borbe for Virovitichki bridge / Borbe za Virovitički mostobran ) are offensive and defensive military operations of the 6th , 10th , 12th corps, and from January 1, 1945, the 3rd Army of the NOAU against the German and Ustash - Domoran units of the 69th and 91st Army Corps of the Army Group "E" of the Wehrmacht. They lasted from December 8, 1944 to February 10, 1945 on the territory of Podravina , Moslavina and western Slavonia with a center in the city of Virovititsa [1] .
| Fights for the Virovititsky bridgehead | |||
|---|---|---|---|
| Main Conflict: The People's Liberation War of Yugoslavia | |||
Soldiers of the 18th Slavon Brigade in the battles for Slavonsk-Pozhegu | |||
| date | December 10, 1944 - February 10, 1945 | ||
| A place | Virovititsko-Podravskaya County | ||
| Total | Wehrmacht tactical victory | ||
| Opponents | |||
| |||
| Commanders | |||
| |||
| Forces of the parties | |||
| |||
| Losses | |||
| |||
Due to the fact that citizens of the USSR took part in the battles on both sides, battles for the bridgehead are sometimes called the "last battle of the civil war " [K 1].
Background
During the Podravsky offensive operation ( September 25 - October 18, 1944), and also as a result of hostilities in November 1944, the troops of the 6th Slavon and 10th Zagreb corps of the NOAJ liberated a significant territory of Podravina and Slavonia in northern Croatia, stretching along the right banks of the Drava River east of Virovititsa to the village of Podravska-Moslavina and northwest to the outskirts of Koprivnitsa . NOAU troops controlled the cities of Daruvar , Djurdjevac , Pakrats , Podravska-Slatina , Slavonska-Požega and other settlements of the Daruvar and Pozhezh valleys. In the south and west, the liberated areas included forested chains of hills and mountains of Krndia , Dil , Papuk , Psun and Bilo Gora and ran right up to the Belgrade-Zagreb railway. The presence of the forces of the 6th Corps in the rear of the Sremsky Front and the 10th Corps in Podravin linked significant enemy forces and was considered as a factor contributing to the successful operations of the 1st Proletarian Corps on the Sremsky Front, as well as the troops of the General Staff of the People’s Liberation Army and partisan detachments (NOAiPO) of Vojvodina developing combat operations on the left bank of the Drava River, thereby creating the Drava Front [1] [3] .
At the same time, having liberated Belgrade and Vojvodina , the troops of the 2nd and 3rd Ukrainian fronts of the Red Army regrouped forces along the front line and were aimed at the defeat of German troops in Hungary and the subsequent attack on Vienna. The 2nd Ukrainian Front moved north to the territory of Hungary. Troops of the 3rd Ukrainian Front took their place in Vojvodina for an offensive to the north-west along the Croatian-Hungarian border. To ensure this plan, it was decided to force the Danube in the area of Vukovar , Apatina and Batina . The main blow was inflicted at the Croatian village of Batina. Supporting the advance of the 2nd Ukrainian Front on Budapest, which began on October 29, 1944, the 3rd Ukrainian Front crossed the Danube at the settlements of Apatyn and Batin and, breaking the fierce resistance of the Germans in fierce battles on November 7–26, launched an offensive in two directions: to the region between Lake Balaton and Budapest, encompassing the city from the southwest, and also south of Lake Balaton. The offensive of the Red Army on the territory of Serbia and the NHC was stopped [4] .
| External Images | |
|---|---|
| The main directions of attacks by Soviet troops on the territory of Yugoslavia and Hungary in October - December 1944. Portal "Memory of the people . " | |
On the opposing side, after the fall of Belgrade, the High Command of the Southeast lost all practical influence on the fate of the German army in Greece. The area of his operations was limited to the Drina River. Scattered along the escape routes in Macedonia, southern Serbia and Montenegro, the forces of the German Army Group E were in a difficult position and could only rely on their own strength. As the main threat to the troops of the Southeast, the German command considered the advance of the Red Army in the valleys of the Danube, Sava and Drava. For this reason, the 2nd Panzer Army hastily organized defense of the eastern frontiers, transferring units from the Adriatic, ignoring the loss of convenient lines of communication along the Dalmatian coast. The primary task was to establish a connection between the left flank of Army Group F and the right flank of Army Group South operating in Western Hungary. Since the Red Army delayed the pursuit of German troops retreating from Serbia, the Germans managed to stabilize the front on the Danube - Sava - Drina line. This was facilitated by the fact that after the seizure of Belgrade, the Red Army troops reoriented to the north-west to advance through the territory of Hungary in the direction of Vienna, and not to Zagreb. However, despite the measures taken, the northern flank of Army Group F was not adequately covered by troops and remained in jeopardy. The situation was aggravated by the lack of a continuous front line along the Drava River. Although the German command in time assessed the growing threat, in the absence of reserves, little could be done to eliminate it [K 2] . The transfer of reinforcements was delayed by the actions of the partisans, the remoteness of distances, the difficult conditions of the mountainous terrain, and other factors. On October 29, 1944, the headquarters of Army Group F moved to Zagreb. Since the command doubted the long-term stability of the fronts located south of Drava on Drina and Srem, Army Group F was instructed: along with the defense of the northern and northeastern borders of the NCC to provide all the forces, provide emergency positions in order to reduce the front line on Drava [6] .
To prevent the transfer of German troops to Hungary, the command of the Red Army turned to the NOAI with a request for support of the Soviet troops by the energetic actions of partisan forces. The Yugoslav command was also interested in using the weakness of the German troops to liberate Srem and Slavonia. From November 17 to 20, the front commander, Marshal F.I. Tolbukhin, visited Belgrade and Sofia, where he coordinated interaction with the Yugoslav and Bulgarian forces. The Yugoslav command agreed to advance along the Sava River in a general direction to Zagreb and, prior to the start of the Bulgarian army’s actions, set aside a corps to provide the left flank of the 57th Army [7] [8] .
Plans and situation of the parties
Assessing the military situation in the second half of November 1944, the NOAU Supreme Headquarters came to the conclusion that the time had come for a breakthrough of the Sremsky front , the capture of important German defense units - the cities of Vinkovci and Osijek , and the connection with the troops of the 6th and 10th corps, operating in Slavonia and Podravina. This required coordination of the actions of the 1st Proletarian Corps on the Sremsky Front with the offensive actions of units of the 3rd Ukrainian Front in the process of the Budapest operation. In this regard, the NOAU Supreme Commander Marshal Tito and the commander of the 3rd Ukrainian Front, Marshal Tolbukhin, at a meeting in Belgrade from November 17 to November 20, 1944 decided on joint actions and participation of the 68th Rifle Corps of the 3rd Ukrainian Front, as well forces of the Danube naval flotilla in the December offensive in Srem, the beginning of which was scheduled for December 3 [8] .
According to the operational plan, the task of the 68th Rifle Corps was to unblock the Danube upstream from Ilok to Vukovar and provide the southern flank of the 3rd Ukrainian Front in its operations north of the Drava River. For this, the 3rd Ukrainian Front reinforced the 68th Corps with units of the 1st Guards Fortified Region and the 2nd River Brigade of the Danube Naval Flotilla [8] .
The plan provided for striking in parts of the 68th Rifle Corps in the direction of Ilok - Sotin - Vukovar - Osijek, up the right bank of the Danube. The 1st Proletarian Corps was to act frontally, advancing with the main forces in the direction of Erdevik - Shid - Vinkovci - Djakovo - Nasice . At the same time, the 36th division was to take possession of the city of Osijek, interacting with the 68th corps. To ensure this operation, the High Headquarters of the NOAU attracted the troops of the main headquarters of the NOAiPO of Vojvodina and Croatia [8] .
The main headquarters of the NOAiPO Vojvodina was assigned to operate in three divisions (16th, 36th and 51st) on the Danube and Drava, directing a strike to the rear and flank of the German units on the Sremsky front. The 6th Slavonic Corps of the Main Headquarters of the NOAiPO of Croatia was entrusted with the task of operating in East Slavonia directly behind the Germans, assisting the Yugoslav and Soviet forces of the Srem Front in their advance deep into enemy territory [8] .
To accomplish the aforementioned tasks, the 36th division concentrated on the left bank of the Danube from Bachka Palanq to Apatina , and the 51st division, at the end of the battle of Baranya , was to occupy positions upstream along the left bank of the Drava from its mouth to the old Yugoslav Hungarian border and, forcing Drava northwest of Osijek, block the enemy, acting in its rear. The task of the 16th division was to lean on the left on the 51st division and on the right on the Soviet units of the 57th Army, advance in the direction of Beli Manastir - Beremend - Shiklosh and own the left bank of the Drava River in the Felshe St. Marton - Toriantsi sector for subsequent hostilities in Podravina [8] .
The successful completion of the Battle of Batina created the opportunity for the liberation of Baranya [9] . In the process of further advance, the 36th and 51st divisions of the 12th Voevodinsky Corps occupied the left bank of the Drava River from the mouth to the Hungarian village of Zaläta in the first ten days of December. The troops of the 57th Army of the 3rd Ukrainian Front, advancing during the Apatyn-Kaposvar operation on the territory of Southern Hungary, reached Lake Balaton - Barch on December 6 , occupied this city and the left bank of the Drava, creating conditions for connecting with units of the 6th and 10th NOAU buildings in the area of the city of Virovititsa [1] .
On the basis of a previously reached agreement between the Supreme Headquarters of the NOAU and the command of the 3rd Ukrainian Front, in order to ensure the left flank of the Soviet troops and to securely mate with units of the 6th and 10th corps, starting December 8, two were transported to the right bank of the Drava River regiment (703rd and 734th) of the 233rd Kremenchug-Znamenskoy infantry division under the command of Colonel T. I. Sidorenko , reinforced by the 23rd separate flamethrower battalion, two divisions of the 684th artillery regiment and a platoon of anti-aircraft machine-gun company (all parts of the composition and the 57th Army) [10] . Units crossing the river took up positions in the areas of Pitomachi , Virovititsa and Sukhopol [11] [12] [13] in anticipation of the approach of the Yugoslav units [10] . Since that time, the liberated territory with its center in Virovitice has gained the importance of the operational bridgehead of the Soviet-Yugoslav troops in Croatia. The name “Virovititsky bridgehead” was attached to it [1] .
According to the assessment of the German command, as the position of the Soviet troops in Hungary strengthened, the threat of their attack on Zagreb intensified, which would lead to the encirclement of almost all forces of Army Groups “E” and “F” [K 3] . On December 1, 1944, to provide unified leadership and in agreement with the OKW , the German 2nd Panzer Army, with all its formations and units located north of the Drava River, was subordinated to Army Group South . By the evening of the same day, the command of Army Group “F” transferred responsibility for the defense of Army Front 2 of the 2nd Tank Army on the Danube and Drava to Army Group “E” . The General Staff Division “Foreign Armies of the East” ( German: Fremde Heere Ost , hereinafter referred to as the analytical department), in its assessment of the operational situation of December 10, 1944, noted: “... enemy activity on the Drav front and concentration of bandit formations (partisans) south of the Osijek-Barch section allow us to predict “that the enemy will try to occupy the bridgeheads on the right bank of the Drava with limited forces.” Somewhat later, it became clear to the German command that the Red Army was striving to strengthen the forces of the NOAA with separate Soviet units. According to entries in his personal diary of December 10, the Commander-in-Chief of the South-East Field Marshal von Weichs , although he assessed the situation at that time as non-threatening, at the same time, he noted that “this long-term undefended and poorly covered area of Drava is a constant danger. " Therefore, the front command should concentrate more and more troops here. Directly against the regiments of the 233rd Infantry Division and the units of the 10th Corps operating near Virovititsa that crossed to the right bank of the Drava, the Germans concentrated in the Koprivnitsa area, in addition to the Ustash-Domobran troops located here, the 2nd Brigade of the 1st Cossack Division and the Engelbrecht battle group "(Battle group of Major Engelbrecht, numbering up to one regiment) [14] [6] .
Bridgehead operational value
Against the backdrop of the Soviet-Yugoslav offensive in Srem, by December 10, 1944, the units of the NOAU, with the support of Soviet units, managed to create several bridgeheads on the right bank of the Drava River. According to the German historian Dr. Karl Khnilikk, the most alarming was the invasion of units of the 57th Army on the northern flank of Army Group “F” near the city of Barch, as this bridgehead created a threat for the 2nd Tank Army to encircle its southern flank [6] . The 6th Slavonic corps of the NOAU operated in the space between the cities of Osijek , Dzhyakovo and Vinkovci and held Nashitsa and Dzhyakovo in a solid blockade. The troops of the 6th Corps and the 1st Proletarian Corps, operating on the Srem Front, shared only a 30-kilometer corridor stubbornly held by the Germans. Given the extremely limited reserves of Army Group “F” and “E”, the possible strengthening of the military group at the Virovititsky bridgehead would threaten the defeat of the German forces in Slavonia and open the way to Zagreb [K 4] [6] [1] .
For a possible attack on Zagreb, the Virovititsky transport junction and the bridge crossing over Drava near the town of Barch, completing the Hungarian section of the Pecs - Sigetvar - Barch road, which continued on the Croatian side with the Barch - Virovititsa - Lozan - Stari Gradac - Pitomacha - Kloshtar, were of great logistical importance - Djurdjevac - Koprivnica - Dugo-Selo - Zagreb. In addition, another road through Virovitica to Zagreb ran through Daruvar, Pakrats and Ivanić Grad .
At the time of the creation of the bridgehead, near Virovititsa, in addition to the brigade of the 1st Cossack cavalry division, formed mainly from former Soviet citizens - Cossacks who switched to the Third Reich [10] , there were no other forces at the disposal of the Southeast Command. Replenishment could only come at the expense of units of Army Group E retreating from Greece and the southern regions of Yugoslavia. For their transfer took time [6] .
The Germans closely monitored the movements of the NOAU units, evaluating their intentions. Whether the strike will follow in the direction of Zagreb - this question for the German command remained open until mid-December, after which the situation was slightly defused. By this time, it became obvious to the Germans that the main goal of the Red Army was to advance through Vienna to Vienna [6] [K 5] .
Stages of hostilities on the bridgehead
The fight for the Virovititsky bridgehead began on December 10, 1944 with the advance of the units of the 1st Cossack division of the German 69th Army Corps on the part of the 32nd Division of the 10th Zagreb Corps in the Koprivnitsa area and the attack of the 16th Division of the 12th Voevodinsky Corps on the supporting Ustasha and home-built centers in the villages of Podravsk-Moslavin and Villevo [1] .
The first stage of the operation (December 10, 1944 to January 26, 1945) includes the actions of the NOAU troops aimed at expanding the Virovititsky bridgehead, as well as defensive actions against groups of German and Ustash-Domoran forces who sought to eliminate the bridgehead.
The second stage of the operation (February 6 - 10, 1945) covers the defensive military operations of formations and units of the 3rd Army of the NOAU during the German offensive operation "Werewolf" ( German: Werwolf ) [1] .
At the first stage of hostilities, the bridgehead was initially divided into two sectors: eastern and western. Since January 1945, the southern sector of the bridgehead was formed. The fighting in the western sector began on December 10, 1944, in the eastern sector on December 12, 1944 and in the southern sector on January 10, 1945. Initially, they were most intense in the western sector, then in the southern and, at the final stage 2, in the eastern sector [15] .
Fights for the bridgehead in December 1944
The main headquarters of the NOAiPO of Vojvodina gave the order of the 16th division to cross through Drava to Podravina on December 8, occupy the village of Moslavina and launch an attack on Doni-Mikholyats. Simultaneously with the transfer of the 16th Division to the right bank of the Drava, the 51st Division launched a similar operation on December 9/10 in the Osijek area by forces of its 7th and 8th brigades. However, while the 16th Division crossed the Drava River and began fierce battles in the Moslavina area, units of the 51st Division could not gain a foothold on the right bank of the Drava. Further attempts to force the river were suspended and the 51st Division was ordered to defend along the left bank of the river from the Yugoslav-Hungarian border to its mouth on the Danube [14] .
The 32nd Division of the 10th Corps went over to active operations in Podravina, coordinating its strikes with units of the Soviet troops. On the night of December 9–10, at the request of the command of the 57th Army [K 6] , the Mihovil Pavlek Mishkina and Bracha Radic Brigades from the 32nd Zagorsk Division crossed to the left bank of the Drava north of Djurdzhevac and began the liquidation of strong points ustasha in the villages of Repash, Waited and Goal with the aim of reaching the rear of the German units opposing the Soviet troops. By December 12, the first two settlements were taken, but the task was not completed.
On December 10, the Germans launched an offensive with the forces of the 2nd Brigade of the 1st Cossack Division of the SS in the direction of Dugo-Selo - Koprivnitsa. After two days of fighting with the 1st Zagorsk brigade, they managed to unlock Koprivnica and connect with the 5th Ustash brigade located here ( 5. ustaški stajaći zdrug ) [17] . On the same day, the Soviet-Yugoslav Vukovarsky landing on the Sremsky front ended in failure [18] .
On December 13, the SS attacked the “Matiya Gubets” brigade, which provided the left flank of the 32nd division, and forced it to leave Djurdjevac on December 14. To avoid being surrounded, they retreated from the left bank of the Drava and the brigade Mihovil Pavlek Mishkina and Bracha Radic.
During December 14, German attacks near the village of Kalinovats were repulsed. But due to the advance of the Cossack units from Ferdinandovac’s side, the 32nd division moved to new positions: the Brača Radic brigade was located along the Kalinovac – Podravske-Sesvete road, the Mikhovil Pavlek Mishkina brigade on the Dzurdjevac – Kloshtar line, 1st Zagorskaya the brigade in the area of Tsepelovac, and the brigade "Matia Gubets" - at Kloštar as a division reserve. The division held these positions until December 20 [17] .
On the night of December 19 to 20, units of the Cossack division and the Ustashi battalion attacked the 1st Zagorsk brigade and forced it to retreat towards Zid. Developing success, the units of the 1st Cossack division, advancing along the directions of Budrovac - Sirova and Suha-Katelina - Kloshtar, came to the rear of the 32nd division. In view of this, the division received an order to withdraw to the area of Mala Chreshnevitsa - Grabovnitsa - Dinyevac - Kozarevac. December 20, the 2nd Cossack brigade took Kloshtar. In the battles for this settlement 106 soldiers of the 32nd division were killed, 83 people were injured, 12 more were missing. Losses were incurred by the division’s command staff: Stepan Doshen, commander of the Matia Gubets brigade, Ivan Vulich, the Bracha Radich brigade commander, and the commanders of all three battalions of this brigade, the commissar of the brigade and political workers of the 2 battalions of the Mikhovil Pavlek Mishkin brigade, were killed. On December 25, the Germans attacked the Mihovil Pavlek Mishkin brigade, after which she retreated to Grabovnitsa [17] [1] .
Meanwhile, on the morning of December 17, 1944, the 6th Tersky Regiment and the Croatian Ustashi units conducted reconnaissance in battle, during which they received information about the composition of the NOAU units operating between the battle formations of the 1st Cossack Division and the units of the 233rd Division. General von Pannwitz, arriving at the brigade no later than December 20-21, decided to attack the Soviet positions in Pitomach, followed by advancement to Virovitice and Barch, without waiting for the enemy to strengthen [10] [19] .
By December 26, the Germans concentrated considerable forces in the combat area of about 10 thousand soldiers from the 2nd Cossack Caucasian Brigade (3rd Kuban, 5th Donskoy, 6th Tersky regiments) under the command of German Colonel I. von Schulz [20] , the 20th regiment of the 1st Croatian strike division, the ustashi of the 1st regiment of the head guard brigade and units of the 5th Ustash brigade [21] .
On December 26, under the Russian battle cry “Hurray!” , These forces went on the offensive in the directions of Koprivnitsa - Dzhurdzhevats - Pitomacha - Virovititsa and Bjelovar - Shandrovac - Otrovanets - Turnashitsa - Vukosavlevitsa - Shpishich-Bukovitsa . The main blow was delivered at 7.30 am on the positions of the Soviet 703rd Infantry Regiment in Pitomach by the forces of the 2nd Cossack brigade with the support of 4 mortar and 3 artillery batteries. In the second echelon was the 20th regiment of the 1st Croatian strike division. In total, up to 6 thousand people were introduced into the battle. The stealth of concentration of the attackers was promoted by a dense predawn fog. The battle with the Cossacks, advancing in three directions, lasted all day. By 5 p.m., having crushed the defensive positions of the 703rd regiment and the 684th artillery regiment on the outskirts, the Cossacks broke into Pitomacha, where fierce battles with the Red Army began, lasting up to 21 hours. After this, the units of both regiments in small groups began to move east. At the same time, Lieutenant Colonel M. D. Shumilin ordered to shoot all captive Cossacks (about 60 people) who were taken prisoner on the morning of the same day. Due to the poorly selected disposition of the Soviet units (the distance between the division headquarters, at which the reserve was located, and the advanced positions of the defenders was about 25 kilometers), the help sent from Virovititsa arrived late [22] - only at 22 o’clock the reserve 734- The 1st rifle regiment arrived at the battlefield and counterattacked the advancing from the village of Stari Gradac. His further advance to Pitomache was suspended by order of the commander of the 233rd division - the regiment went on the defensive. The next day, General Pannwitz made numerous awards to distinguished Cossacks in the captured Pitomach. A successful battle for the Wehrmacht was mentioned in the OKV daily reports [23] .
Historian S. I. Drobyazko wrote, relying on data from the Central Archive of the Ministry of Defense of the Russian Federation in Podolsk, that 205 dead Red Army soldiers remained on the battlefield, 145 were captured [K 7] . The attacking trophies included 29 guns, 6 mortars, 149 flamethrowers, 13 anti-tank rifles, 42 machine guns, small arms, many cars, ammunition and other materials [10] . As historian K.M. Aleksandrov wrote, during the battle for Pitomach the irretrievable losses of the 233rd division certainly exceeded 200 people, the 703rd and 684th regiments lost 2/3 of the material part. There is no data on the losses of the 23rd separate flamethrower battalion. The Soviet units in this battle were severely defeated. Nevertheless, according to Aleksandrov, one cannot speak of the defeat of the 233rd Infantry Division, as German researchers say: the 734th Regiment suffered minimal losses on December 26, and the 572nd did not participate in the battle at all. The most probable total losses of the 2nd cavalry Caucasian brigade of the 1st Cossack SS division for December 26 were from 500 to 600 people [25] . In the battle for Pitomachu on the side of the Soviet units, one battalion of the Yugoslav brigade "Matya Gubets" also fought, retreating with the units of the 703rd regiment to the village of Shpishich-Bukovitsa [17] .
The historian Nikolai Tolstoy , and after him a number of other authors, called these battles between opposing military units, staffed almost entirely by citizens of the USSR, “the last battle of the civil war” [26] .
The battles in the direction of Pitomach - Virovititsa with losses on both sides were fought until December 31. Due to the difficult situation in the 32nd division, the headquarters of the 10th corps transferred the 33rd division (without the 1st brigade) to the Virovititsa region at the end of December, with the task of acting against the flank of the enemy advancing on Virovititsa [1] . The Wehrmacht’s offensive in this sector of the front prevented the attempt to create a supporting bridgehead on the southern bank of the Drava River for the joint offensive of the Soviet and Yugoslav troops inland Croatia towards Zagreb [25] .
On the eastern part of the bridgehead of the 16th division of the 12th Voevodinsky Corps, the Drava River was crossed on December 9 - 10, they occupied the village of Chadzhavitsa and until December 13 they fought for Podravska-Moslavina Villiers, trying to advance towards Doni-Miholac . Having not achieved success, the 1st and 2nd brigades of the 16th division went on the 17th of December to the defense on the line Chadzhavitsa - Adolfovo -Selo - Done-Bazie - Dobrovich - Chachintsi and there was a relative calm until December 22 [14] .
On December 12-13, the 40th Slavon Division began active hostilities in the direction between Nasice and Osijek. In the first half of December, the 12th Slavon Division attacked the German strongholds in the Nashitsa and Dzhakovo areas, as well as on the section between Nova-Kapela - Vrpole of the Belgrade-Zagreb railway. The settlements of Pleternitsa , Koshka, Normantsi, Prandanovtsi, Vrbitsa, Vuka were liberated.
On December 14, the Osijek shock brigade attacked the Wide-Field. The garrison of the village was already on the verge of destruction, but the Germans in time pulled reinforcements here with tanks and repulsed the assault. During the battle, the Soviet 4th Battalion of the Osijek Brigade suffered heavy losses [27] .
Meanwhile, the Soviet-Yugoslav offensive on the Sremsky front did not lead to success and was stopped on December 15 due to the tiredness of the troops and high losses. All units of Army Group E retreating from Greece were involved in the interests of strengthening the Drava Front. In the second half of December, the Germans succeeded in pulling out additional infantry and tank forces from East Bosnia to the region of Nashitsa - Doni Miholac - Osijek - Vukovar - Vinkovci - Rachinovtsi - Slavonski Brod - Dzhakovo. [28] [6] [29] .
On December 23, SS units and the 15th Ustash battalion attacked the Osijek and 12th Slavonic proletarian brigades from the 12th Slavonic division from Dzhakovo, occupying positions around the settlement of Levanska-Varosh. Fierce fighting, marked by losses on both sides, lasted five days. On December 28, the Germans, with the support of tanks, ousted the defending Yugoslav brigades from the village. At the same time, significant enemy forces launched an offensive from the direction of Nova-Kapela - Pleternitsa, trying to go behind the rear of the 12th division. In view of the new threat, the corps command took the division to new, more convenient positions north of the Levanska-Varosh-Pleternitsa road. In the new conditions, the Germans did not dare to continue the attacks [17] .
The battles for Levansk-Varosh were the last in the composition of the NOAU for most of the soldiers of the Soviet battalion of the Osijek brigade. By order of the 6th Corps, on December 29, the process of transition of Soviet citizens - fighters of the brigade to the location of the Red Army on the Virovititsky bridgehead [30] began .
Fights for the bridgehead in January 1945
By order of the Supreme Headquarters of the NOAA , on January 1, 1945, the 3rd Army was created, consisting of the 6th Slavonsky, 10th Zagreb and 12th Voevodinsky corps, numbering 49,394 soldiers. From this day on, the 40th division of the 6th Corps is being transferred from the Nasice district to the Virovititsa region to strengthen the western sector. The 10th Corps moved two brigades here from Moslavina and the Bjelovar region. On January 1, the NOAA forces in the bridgehead occupied the following positions: in the western sector, defense passed from north to south along the Okruglyachia-Bushetina-Koriya-Shpishich-Bukovitsa-Zrinsk line and was held by the rifle regiment of the 233rd division, 2nd and 3rd Moslavinsky brigades of the 33rd division. The 40th division and the 1st Moslavinsky brigade of the 33rd division occupied positions on the line Chadzhavitsa - Zvonimirovats - Tsrnats, blocking the direction to the village of Terezino-Pole along the Drava from the settlements of Doni-Mikholyats and Podravsk-Moslavin. The second brigade of the 16th division occupied the defense on the line of Crnac - Milanovac - Zdenci - Fericanzi with an outpost at Dzurdzhenovac, closing the approaches to Podravska Slatina from Nasice. The Osijek shock and the 1st Czechoslovak brigade of the 12th division occupied positions south of Nashice and Chaglin, defending the routes leading from Dzhakovo and Slavonski Brod to the areas of the mountains Dil, Krndia and further to Podravina. Two brigades of the 16th division from Hungary were redeployed to the eastern sector.
After the fighting on the eve of the new 1945, the Germans regrouped their forces in the vicinity of the settlements of Stari Gradac and Lausanne. On January 2, after artillery preparation, the enemy concentrated the main attack on positions in the village of Shpishich-Bukovitsa and took possession of it, now threatening the city of Virovititsa directly. В этих условиях 32-я, 33-я дивизии и части 40-й дивизии совместно со штрафными ротами 233-й стрелковой дивизии нанесли 3 января контрудар по противнику и отбросили его к населённым пунктам Отрованец и Питомача. 5 января казаки силами до одного полка снова контратаковали и овладели селом Лозан, однако в этот же день были выбиты из него силами боевого охранения 233-й дивизии, поддержанного артиллерийским и миномётным огнём, а также ударом частей НОАЮ в северном направления во фланг наступающего противника. После этого, до 7 января здесь установилось относительное затишье [1] [31] [32] .
В конце декабря 1944 года — начале января 1945 года противник предпринял попытки прорыва к Вировитице на восточном секторе из направлений Дони-Михоляц и Нашице, но после ожесточённых боёв был остановлен.
5 января, сосредоточив силы в районе Подравска-Мославина, части полицейской дивизии «Штефан» [К 8] и 15-й батальон усташей при поддержке танков атаковали 16-ю дивизию у селения Чаджавица. Ночью неприятель овладел новым дравским каналом и 6 января прорвался в центр Чаджавицы. Однако дальше развить успех немцам не удалось. 7 января контратакой 16-й и 12-й дивизий противник был отброшен [32] .
Поскольку попытки немцев прорываться к Вировитице с запада и востока не принесли ожидаемого результата, противник приступил к подготовке удара с южного направления. Видя концентрацию немецких сил в районе Бьеловара и Банов-Яруга, штаб 10 корпуса отдал приказ держать оборону до переброски на плацдарм частей 12-го корпуса.
В период с 10 по 14 января немцы и домобраны вели наступательные бои на двух направлениях, наступая из Банова-Яруги и Бьеловара силами 1-й хорватской ударной и 1-й казачьей дивизий общей численностью группировок около 5500 солдат. В ходе ожесточённых боёв противник сначала был остановлен, а затем, после быстрой перегруппировки сил, 32-я, 33-я дивизии 10-го корпуса, усиленные двумя бригадами 6-го корпуса, в течение 14 и 15 января оттеснили неприятеля на линию Велика-Писаница — Грубишно-Поле.
Направление Копривница — Вировитица обороняли части 10-го корпуса и 40-й дивизии 6-го корпуса. Оборону плацдарма со стороны Дони-Михоляц и Нашице держали подразделения 12-й, 40-й дивизий 6-го корпуса и 16-й дивизии 12-го корпуса [35] . Для укрепления сил НОАЮ на плацдарме 36-я и 51-я дивизии 12-го корпуса сдали свои позиции на Дравском фронте частям болгарских 11-й и 12-й дивизий, совершили марш к городу Барч и переправились на славонскую сторону. Уже 15-16 января они вступили в бой в районе Питомачи. 16-17 января главные силы 51-й дивизии были переброшены в район Подравска-Слатины и начали боевые действия на направлении села Чаджавица.
17-22 января в районе Питомачи югославские войска вели наступательные бои. Главная тяжесть атак легла на 36-ю дивизию, овладевшую опорными пунктами неприятеля в населённых пунктах Турнашица, Вукославлевица и Отрованец. 24 января дивизия взяла Грабовницу и приблизилась к Питомаче. За пять дней боёв были выведены из строя 2130 солдат противника [36] .
В связи с обострением обстановки на фронте у озера Балатон, 703-й и 734-й полки 233-й дивизии, удерживавшие позиции у Вировитицы с 10 декабря 1944 года, сдали 20 января рубеж обороны частям НОАЮ, перешли на левый берег Дравы и начали сосредоточение в полосе обороны 57-й армии в районе станции Сулок ( венг. Szulok ) [37] [31] .
В тот же день, 20 января, в районе Подравска-Слатины 16-я и 51-я дивизия атаковали противника у села Чаджавица с целью овладения левым берегом нового дравского канала, имеющего большое тактическое значение. Вначале атака развивалась успешно, однако в течение ночи с 20 на 21 января противник подтянул танки и вынудил наступавших отойти на исходные позиции. В ходе ожесточённого боя неприятель потерял около 1000 человек убитыми и ранеными. Потери югославской стороны составили около 600 человек.
С 26 января противоборствующие стороны активных боевых действий не вели, ограничиваясь разведкой.
В целом, в течение января 1945 года на всех трёх секторах плацдарма велись активные боевые действия, отмеченные чередованием атак и контратак, манёвров и перегруппировок войск. Обе стороны несли потери: людские, вооружения и военной техники. Несмотря на тяжесть положения и суровые зимние погодные условия, были отмечены лишь единичные случаи дезертирства бойцов 3-й армии.
Положение сторон на 1 февраля 1945 года
После ряда наступательных и оборонительных действий, проведенных до конца января 1945 года, немецкое Главнокомандование Юго-Востока не смогло полностью установить фронт на Драве и соединить его левый фланг с группой армий «Юг» в Венгрии. Линия фронта в Среме (так называемая линия Нибелунгов) пролегала к северо-западу от правого берега Дуная от села Мохово (около города Илок) до устья Дравы, а также по правому берегу Дравы от устья вверх по течению до населённого пункта Носковци (примерно в 25 км к западу от города Доньи-Михоляц). К западу от Носковци и вплоть до села Стари-Градац (примерно в 10 км к северо-западу от Вировитицы) оба берега Дравы, длиной около 45 км, находились в руках войск Красной армии и НОАЮ. Дальше на северо-запад правый берег Дравы занимали части немецкого 69-го армейского корпуса группы армий «F» [К 9] .
К 1 февраля немцы стянули к плацдарму дополнительные резервы и создали значительное превосходство над обороняющимися в живой силе и артиллерии. Завершалась подготовка решающего наступления с целью ликвидации Вировитицкого плацдарма и восстановления стабильной линии фронта по правому берегу Дравы, обеспечивающей левый фланг и тыл Группы армий «Е» на Сремском фронте и в Боснии [1] .
Готовящемуся к наступлению противнику противостояли измотанные двухмесячными боями и суровыми зимними условиями бригады НОАЮ. И всё же, войска держали высокую дисциплину и боевой дух. Учитывая нарастающую угрозу для обороны Вировитицкого плацдарма, командование 3-й армии ещё 25 января обратилось в Верховный штаб НОАЮ с просьбой о подкреплении, в том числе силами союзных советских и болгарских войск. Подкрепление на плацдарм не пришло [39] .
Ликвидация плацдарма
Ликвидация плацдарма возлагалась командованием группы армий «Е» на 69-й и 91-й армейские корпуса. Начало операции было назначено на 6 февраля 1945 года . Задействовались 6 дивизий. Общая численность войск составляла около 60000 солдат. Их действия поддерживали около 50 танков и 200 артиллерийских орудий. В соответствии с планом, 91-й корпус наносил основной удар с востока на направлении Нашице — Подравска-Слатина — Вировитица главными силами 297-й пехотной дивизии, 7-й горнострелковой дивизии СС «Принц Евгений» и 202-го танкового батальона. Его задачей было рассечь оборону 3-й армии и, соединившись в районе Вировитицы с частями 69-го корпуса, уничтожить плацдарм. Вспомогательный удар наносился частями 7-й дивизии СС из района Славонски-Брод по направлению Кутьево. 69-й корпус наступал с запада на направлении Бьеловар — Вировитица силами 1-й и 2-й бригад 1-й казачьей дивизии СС и штурмовой бригады «Юго-Восток», а также боевой группы «Мошков» [К 10] . 7-я усташско-домобранская дивизия атаковала из района Капела — Бартина по направлению на Пожежскую долину, где должна была соединиться с частями 7-й дивизии СС [1] [38] .
Сосредоточение соединений и частей, задействованных в операции «Werwolf» , началось 2 февраля. Второго и третьего февраля разведка 3-й армии зафиксировала концентрацию сил 297-й немецкой дивизии и танков в районе Нашице и Джурдженоваца, а также дивизии СС «Принц Евгений» в районе Джяково.
6 февраля в 6:30 утра началось наступление немецких и усташско-домобранских войск при сильной поддержке артиллерии и танков. В течение дня 91-й корпус занял Феричанци, Ораховицу и Чачинци. На следующий день 7 февраля пали Миклеуш и Вочин, а 8 февраля — Подравска-Слатина. Части 69-го армейского корпуса заняли ряд позиций в Било-Горе, а в зоне обороны 40-й дивизии овладели сёлами Велика-Барна, Грубишно-Поле, Велика-Ператовица, Иваново-Село и Растовац. Видя опасность возможного соединения наступающих фланговых колонн 69-го и 91-го корпусов, штаб 10-го корпуса срочно перебросил 33-ю дивизию в район сёл Мали- и Велики-Бастаи, чтобы предотвратить прорыв 1-й козачьей бригады к селу Пивница. На восточном секторе плацдарма 91-й корпус продолжал продвижение к Вировитице, моментами создавая для партизанских бригад драматические ситуации [1] .
В этой обстановке штаб 3-й армии, по согласованию с Верховным штабом, отдал 8 февраля приказ корпусам и вверенным частям:
- переправить 8-9 февраля на левый берег Дравы артиллерийские орудия, за исключением горных, все склады и санитарные подразделения;
- 36-й дивизии отвести войска на линию река Драва — Нетеча — Горне-Базие — Диелка — Драва и оборонять этот плацдарм (так называемый малый плацдарм) «любой ценой», пока части 12-го корпуса не переправятся на левый берег;
- 16-й и 51-й дивизиям отвести войска на левый берег Дравы в течение 9 февраля и ночи с 9 на 10 февраля;
- 6-му Славонскому и 10-му Загребскому корпусам оставаться в Славонии с задачей выхода в тылы и на фланги наступающих колонн 69-го и 91-го корпусов, а затем, опираясь на горные массивы Папука и Псуни, действовать на коммуникациях неприятеля. 6-му корпусу — на участке дороги от Джяково до Вировитицы, а 10-му корпусу — от Пакраца до Славонска-Пожеги [1] .
9 февраля немецкие корпуса продолжили при поддержке артиллерии и танков скоординированное продвижение на фронте от реки Драва, недалеко от Питомачи, через восточные склоны Било-Горы и к востоку от Сухополе до реки Драва. На всех участках немецкого наступления отмечалось незначительное сопротивление частей 12-го корпуса, за исключением направления Цабуна — Сухополе — Вировитица, где немцы после ожесточённого боя с 16-й дивизией преодолели сопротивление югославов и к 10 часам утра овдадели городом Вировитица. В то же время продвижение 7-й дивизия СС «Принц Евгений» было остановлено 12-й дивизией. Попытка подразделений 69-го корпуса прорваться в районе истоков реки Илова и на склонах Било-Горы через югославскую оборону на линии от Бастаи до села Велика-Ператовица для соединения с дивизией «Принц Евгений» была сорвана частями 6-го и 10-го корпусов. Около полудня началось быстрое отступление к малому плацдарму частей 12-го корпуса и Осиекской бригады. К 14 часам подразделения 69-го и 91-го армейских корпусов вышли на подступы к малому плацдарму. Завязались ожесточённые бои на последнем рубеже обороны, но подразделения 36-й и 51-й дивизий упорно защищали плацдарм и отбили все атаки около села Диелка [1] [38] .
В ночь с 9 на 10 февраля последние подразделения 12-го Воеводинского корпуса организованно оставили малый плацдарм и перешли по понтонному мосту на левый берег Дравы. После этого мост был демонтирован. Около 4:30 утра оставшиеся защитники плацдарма из состава 36-й Воеводинской дивизии переправились на лодках на венгерскую территорию. Кроме 12-го корпуса, на левый берег ранее переместились Осиекская бригада, эвакуированные раненые 6-го и 10-го корпусов, а также более тысячи беженцев из Славонии [1] .
6-й и 10-й корпуса отступили в горные районы Било-Горы и Папука. В течение 10-11 февраля части 6-го и 10-го корпусов вели ожесточённые бои с 7-й дивизией, 1-й казачьей бригадой СС и боевой группой «Мошков» на северных склонах Папука, западнее от Вочина, а также на восточных склонах Било-Горы. После этого 10-й корпус отступил в район Кончаница — Рибняци — Дарувар — Бадлевина. 12-я дивизия отошла в район Велика — Каптол — Ветово, в то время как 40-я дивизия заняла оборону на подступах к освобождённой территории в районе Банова-Яруга — Окучани . Этим завершилась оборона Вировитицкого плацдарма [1] [К 11] .
| External Images | |
|---|---|
| Переход частей 6-го корпуса в направлении Папука, 1945 год. Fototeka SABA RH . | |
Потери сторон
Потери НОАЮ и 233-й стрелковой дивизии РККА
За время двухмесячных боёв на плацдарме, соответственно с 10-го декабря 1944 года на западном секторе, с 1 января на восточном и с 10 января на южном секторе, соединения НОАЮ понесли следующие потери: — 6-й корпус: 322 убитых, 812 раненых, 51 пропали без вести, 6 попали в плен; —10-й корпус: 340 убитых, 1458 раненых, 181 пропали без вести, 23 попали в плен; —12-й корпус: 1116 убитых, 3036 раненых, 1073 пропали без вести, 58 попали в плен.
Общие потери трёх корпусов составили 1778 убитых, 5306 раненых, 1305 пропали без вести, 87 бойцов попали в плен. Кроме людских жертв, три корпуса имели значительные потери различного вооружения [41] . Потери 3-й армии за период немецкого наступления с 6 по 10 февраля составили 347 человек убитыми, 656 человек ранеными и 646 — пропавшими без вести [1] .
Потери вермахта и хорватских войск
В ходе боёв за Вировитицкий плацдарм немецкие и хорватские войска ( хорв. hrvatske postrojbe ) понесли значительные потери, как в людях так и в технике. Численные данные о людских потерях противоречивы. Историки сходятся в оценках, что потери личного состава немецких и хорватских частей соразмерны, если не превосходят потери партизанских корпусов [41] . Только лишь общие потери 69-го и 91-го немецких армейских корпусов в ходе операции «Оборотень» оцениваются в около 3500 убитых и раненых [1] . Кроме того, 181 солдат противника были взяты в плен, из них больше всего эсэсовцев из казачьей дивизии. Незначительное количество пленных с обеих сторон свидетельствует об ожесточённости борьбы [41] .
Сведения об участии советских граждан в боях на плацдарме на стороне НОАЮ
В боях на Вировитицком плацдарме в составе 6-го и 10-го корпусов НОАЮ принимали участие свыше 500 советских граждан, бывших военнопленных и принудительных рабочих, насильно мобилизованных фашистами на временно оккупированных территориях СССР и бежавших из неволи к югославским партизанам. Они воевали рядовыми бойцами и командирами практически во всех бригадах, оборонявших плацдарм. Большинство из них сражались в составе «русских» подразделений , состоящих из советских граждан разных национальностей, в Осиекской ударной бригаде 12-й ударной дивизии 6-го Славонского корпуса и 1-й Мославинской бригаде 33-й дивизии 10-го Загребского корпуса [42] .
По состоянию на 31 декабря 1944 года в 6-м корпусе числилось 374 советских бойцов, в том числе 49 на командирских должностях, в 10-м корпусе — 178 бойцов [43] .
Пример участия советских людей в боях за Вировитицкий плацдарм и обстановки того времени иллюстрирует донесение 18-й Славонской ударной бригады штабу 40-й дивизии от 3 января 1945 года. Так, 29 декабря 1944 года, по приказу 6-го корпуса, из района населённого пункта Леваньска-Варош в расположение советских войск на Вировитицком плацдарме убыла «русская» рота 3-го батальона Осиекской ударной бригады. Бойцы отправились в пеший поход, имея на вооружении 4 ручных пулемёта ( сербохорв. puškomitraljezа ), 1 лёгкий пулемёт ( сербохорв. laki mitraljez ), 1 лёгкий миномёт, 4 автомата (šmajsera) , 35 винтовок, 37 гранат, 2700 винтовочных патронов, 3500 пулемётных патронов, 370 автоматных патронов [44] .
В Вировитицу рота прибыла в момент немецкого наступления. Подразделения немцев и усташей были уже на подступах к городу и рвались к переправе через Драву. С учетом ситуации на фронте, рота была временно придана для усиления 3-му батальону 18-й Славонской ударной бригады. 3 января 1945 года советские бойцы приняли участие в контрударе 32-й, 33-й и 40-й дивизии на западном секторе обороны Вировитицкого плацдарма. 3-му батальону 18-й бригады и советской роте была поставлена задача взять немецкие позиции на участке от высоты 223 (Голо-Брдо) до высоты 160 включительно, занятые подразделениями 1-й казачьей дивизии СС численностью около 350 человек. Атака началась ночью в 1 час 15 минут. Бой был ожесточённым. Передний опорный пункт казаков располагался на высоте 149 южнее Голо-Брдо, что исключало фактор внезапности атаки. Оборону противника усиливали тяжёлые миномёты. Под их прикрытием казаки контратаковали наступающих и дважды вынуждали их отойти. Третья атака партизан закончилась победой. В 3 часа 45 минут казаки были окончательно выбиты с высот и отступили к селу Шпишич-Буковица [45] .
13 января 1945 года штаб 3-й армии отдал приказ собрать в селе Цабуна, расположенном недалеко от Подравска-Слатины, всех советских бойцов, независимо от того, кто, когда и как вступил в ряды НОАЮ. Комиссарам подразделений предписывалось составить на каждого бойца характеристику. Из Цабуны их должны были до 25 января отправить в штаб 3-й армии для дальнейшего следования в расположение Красной армии на Вировитицком плацдарме. В указанный пункт прибыли несколько групп советских бойцов. Остальные из-за сложной военной обстановки продолжали сражаться в частях НОАЮ [30] . По прибытии в расположение советских войск, их распределяли по боевым частям 3-го Украинского фронта. Впереди их ждало участие в Балатонской операции и в боях в Австрии.
Заключение
По оценке немецкого историка д-ра Карла Хниликка, до середины декабря 1944 года немецким войскам лишь с трудом удавалось отражать удары советских и югославских войск на Драве. Попытки советских войск форсировать Драву вблизи Осиека были сорваны с момента прибытия с Дринского фронта 11-й авиаполевой дивизии, усиленной частями 22-й пехотной дивизии. Боевой группе 117-й егерской дивизии, переброшенной из под Загреба, тоже удалось на востоке от Дони-Михоляца своими контратаками отбросить за Драву превосходящего противника. Однако, этих оборонительных успехов было недостаточно, чтобы устранить все угрозы. Когда командование Юго-Востока пришло к заключению, что советское наступление на Загреб не состоится и войска 3-го Украинского фронта нацелены на продвижение через Венгрию к Вене, тогда стало ясно, что северный фланг групп армий «Е» и «F» спасён, возможная катастрофа не состоится [6] .
Подводя итоги операции «Оборотень» , Карл Хниликка писал: несмотря на изначально упорное сопротивление частей НОАЮ, наступавшим с восточного направления немецким войскам удалось скоро продвинуться вперед; только казачья бригада наступала недостаточно быстро. По этой причине расчленённые силы противника (войска НОАЮ) выиграли время, чтобы отвести свои части на север, на левый берег Дравы, а также на юг, в горы, где они местами еще долго оказывали упорное сопротивление. Хотя за несколько дней группе армий «Е» удалось ликвидировать разрыв линии фронта, партизаны сумели вовремя увернуться и затем снова стать опасными в другом месте, как это почти всегда бывало при подобных операциях. Несмотря на немедленно организованное преследование в горах, в течение последующих недель не удалось нанести поражение партизанам, так что горы Папук оставались источником опасности в тылу фронта [6] .
По оценке югославских историков, с оперативной и стратегической точки зрения немецкие наступательные операции в Славонии обеспечили войскам групп армий «E» и «F» стабильность фронта в Боснии, Среме, на Дунае и Драве [40] .
Двухмесячные бои на Вировитицком плацдарме не завершились для НОАЮ достижением значительных оперативных результатов. Целью боевых действий 6-го, 10-го и 12-го корпусов являлась поддержка усилий югославских, советских и болгарских войск, направленные на прорыв немецкой обороны на Сремском фронте. Однако все они, в том числе создание Вировитицкого плацдарма, проводились ограниченными силами и не синхронизировались с действиями НОАЮ на фронте в Среме. Поэтому боевые действия на Вировитицком плацдарме не могли отвлечь немецкие войска со Сремского фронта и тем самым позволить югославским и советским войскам из Срема прорваться в направлении Вуковара, Винковци и Брчко. Части Главного штаба НОАиПО Воеводины, 6-го и 10-го корпусов были растянуты на широком фронте, а силы, которые атаковали в направлении Сремского фронта не могли серьезно угрожать его стабильности. С другой стороны, подразделения 6-го и 10-го корпусов, помимо наступательных задач, должны были защищать большую свободную территорию от внезапных и других действий противника. Тем не менее, независимо от всех этих обстоятельств, немцы видели угрозу их тылу со стороны Вировитицкого плацдарма и постепенно накапливали новые силы, чтобы в решающий момент приступить к ликвидации плацдарма [14] .
В то же время бои на плацдарме были первой широкомасштабной армейской фронтовой операцией трёх партизанских корпусов, проводимой практически в тылу противника на большой территории Мославины, Подравины и западной Славонии, простиравшейся с востока на запад на 120 км и с севера на юг на 80 км. Операция продолжалась 64 дня (с паузой между этапами в 10 дней). Из-за боёв на Вировитицком плацдарме начало большого немецкого наступления под Балатоном было сдвинуто с 20 февраля на 6 марта 1945 года [1] .
Формирование 3-й армии в момент наивысшего обострения обстановки в обороне плацдарма было наилучшим способом обеспечить успешную координацию и взаимодействие частей и партизанских отрядов. Штаб 3-й армии принял командование над всеми тремя корпусами, не нарушив действовавшую систему управления и ответственности. На штаб 10-го корпуса было возложено командование западным сектором Вировитицкого плацдарма. Восточным сектором управлял штаб 6-го корпуса.
Баланс сил противоборствующих сторон (49000 : 60000) отмечался численным и качественным преимуществом вермахта. Подразделения НОАЮ уступали противнику не только в вооружении и оснащении, но и в опыте и подготовке. Успех немецкого наступления в заключительной фазе боёв на плацдарме был обеспечен значительным превосходством сил войск Группы армий «Е» над частями 3-й армии НОАЮ. Особенное преимущество противнику создавали танки, превосходство в артиллерии и лучшая организация управления войсками.
Наиболее сложной задачей во время второго этапа боевых действий стал отвод с плацдарма на левый берег Дравы частей 12-го корпуса. Эта задача была успешно выполнена в полном объёме [1] .
В донесении штаба 6-го Славонского корпуса командованию 3-й армии от 2 марта 1945 года сформулирована следующая оценка обороны Вировитицкого плацдарма:
…Ввиду большого превосходства сил противника, штаб 3-й армии отдал приказ об отводе частей 12-го корпуса на левый берег Дравы. Нашим частям было приказано держать оборону для обеспечения организованного отхода этих подразделений. Задачу корпус выполнил полностью. 9 февраля была завершена переправа на левый берег как войск, так и большого количества беженцев.
…После двух месяцев тяжёлой, напряжённой борьбы и походов, в условиях довольно холодной зимы и недостаточного обмундирования солдат, силы наших подразделений были исчерпаны. Войска нуждались в отдыхе для приведения в порядок. Вместе с тем, военная обстановка требовала держаться, потому что противник, видя отступление наших войск, стремился пресечь наш организованный отход и концентрацию и немедля продолжил наступление по всей Славонии с целью вторжения в центр освобождённой территории.
…Несмотря на численное превосходство, противнику не удалось полностью реализовать свои цели. Ему нанесены ощутимые потери, что подтверждается показаниями пленных. В боях, происходивших в период с 27 февраля по 1 марта 1945 года на линии коммуникаций Вочин — Каменска, противник потерпел поражение и вынужден был оставить Даруварскую долину. Эта победа, по нашей оценке, обеспечивает стабилизацию обстановки в Славонии и позволит нам подготовиться к последующим наступательным действиям [46] .
Командование 3-й армии в донесении Главному штабу НОАЮ в Хорватии об итогах битвы за плацдарм отмечало физическую усталость войск постоянными оборонительными или наступательными боями. Нехватка зимнего обмундирования приводила к многочисленным обморожениям солдат, влекущим за собой ампутации конечностей. Тем не менее, командование дало высокую оценку морали и боевого духа бойцов. Оборона плацдарма явила примеры массового героизма и самопожертвования его защитников. Даже в дни февральского наступления противника, в условиях танковых прорывов и окружения некоторых подразделений, практически не наблюдалось паники. 3-я армия НОАЮ не дала более сильному противнику разбить себя. Она организованно вывела на левый берег Дравы и на территорию Славонии, Било-Горы и Мославины основные силы обороняющихся. На контролируемую Красной армией территорию в Венгрии были эвакуированы массы гражданского населения, в том числе многие дошкольные учреждения с освобождённой территории. С плацдарма в госпитали Воеводины были также переправлены около 4000 раненых.
Приказ командования 10-го Загребского корпуса от 1 марта 1945 года подчиненным штабам частей и подразделений о предстоящих задачах командного состава по использованию накопленного опыта двухмесячной борьба в Подравине гласил:
Два месяца обороны Вировитицкого плацдарма стали поворотным пунктом в развитии наших войск. Бои были тяжёлыми и кровопролитными, с гораздо более сильным и лучше оснащённым врагом. От этого и наш успех, достигнутый в борьбе, является гораздо большим и более значительным [47] .
Comments
- ↑ Историк А.Ю. Тимофеев считает это название спорным, признавая более уместным определение, данное К. М. Александровым — «трагедия на Драве» [2] .
- ↑ В ходе боевых действий в октябре — ноябре 1944 года общие потери войск групп армий «Е» и «F» составили более 50 000 человек. Потери оружия и военной техники соответствовали суммарному материальному оснащению около 3-4 дивизий. Чтобы пополнить оставшие военные части, Главнокомандующий Юго-Востока фельдмаршал фон Вейхс вынужден был расформировывать сильно поредевшие соединения [5] .
- ↑ В то время Главнокомандованию Юго-Востока не были известны намерения советских и югославских войск. Прогнозировались два варианта развития ситуации. Согласно первому, целью высадки югославских и советских войск на правый берег Дравы была подготовка удара в направлении Сремского фронта (что было правдой). Второй вариант предполагал наступление на Сисак — Загреб [14] .
- ↑ Большая освобождённая территория в Подравине и Славонии представляла реальные возможности для использования в качестве плацдарма, на который можно было бы перебросить значительные силы, способные поставить под угрозу тыл неприятельских войск на Сремском фронте. Это позволило бы подразделениям 1-го Пролетарского корпуса и советскому 68-му стрелковому корпусу прорваться в декабрьском наступлении в направлении Вуковара, Винковци и Брчко [14] .
- ↑ 12 декабря 1944 года Главнокомандующий Юго-Востока фон Вейхс отметил в дневнике: «Все теперь существенно зависит от передвижения группы армий «E», сильно подверженного влияниям погодных условий». 20 декабря аналитический отдел Генштаба докладывал: « …Кажется подтверждаются ранние предположения, что ведение боевых действий на территории бывшей Югославии будет по политическим соображениям возложено на НОАЮ и болгарские войска». Вместе с тем, аналитики немецкого Генштаба и далее считались с угрозой, исходящей от Вировитицкого плацдарма. В докладной записке аналитического отдела от 27 декабря прогнозируется возможность переброски отдельных соединений НОАЮ на Дравский участок фронта с целью поддержки ударами с тыла болгарских войск, действующих на Сремском фронте, а также укрепления собственной группировки в районе Вировитицы [6] .
- ↑ Согласно записи в журнале боевых действий 57-й армии от 10 декабря 1944 года, командованию 233-й стрелковой дивизии надлежало: «…установить связь и организовать взаимодействие с частями НОАЮ и привлечь их для обороны указанных для дивизии пунктов с обязательным расположением сильных гарнизонов в узлах дорог Подравска-Слатина, Сухополе, Булавец, Джюрджевац. Поставить задачу 6-му СК НОАЮ частью сил форсировать р. Драва в районе Молве, Визвар с задачей захватить район Берзенце (венгерский населённый пункт Берценс, венг. Berzence ) и удерживать его до подхода наших частей»… [16]
- ↑ Историк К. М. Александров писал, что несмотря на то, что советское командование всего за несколько часов до падения Питомачи расстреляло взятых тем же утром в плен казаков, ответных репрессий по отношению к пленным красноармейцам не последовало. Напротив, командиру 5-го Донского полка И. Н. Кононову пришлось издать 30 декабря 1944 года курьёзный приказ № 194, в котором он описывал, как войдя в помещение охранения пленных, он нашёл конвоиров и пленных, сидящих в одном нижнем белье, играющих друг с другом в карты, выпивающих и закусывающих, а оружие охраны при этом всё было сложено на солому возле пленных. Заключительными словами приказа были такие: «Понятно, что к военнопленным нужно относиться очень хорошо, но…» [24]
- ↑ Полицейская дивизия особого назначения под командованием коменданта тылового района группы армий «Е» генерал-лейтенанта Фридриха Штефана (Friedrich Stephan) . Это тактическое соединение было образовано в ноябре 1944 года для борьбы с партизанами и состояло из полицейских немецко-хорватских батальонов, подчинённых командующему полиции порядка Хорватии [1] [33] [34] .
- ↑ К 1 февраля 1945 года на западном секторе плацдарма оборону на линии Стари-Градац — Велика-Чрешневица — Седлярица — Дугачка-Коса держала 36-я дивизия 12-го корпуса с тремя пехотными и одной артиллерийской бригадой, всего 7000 бойцов. Ей противостояла 2-я бригада 1-й казачьей дивизии СС и немецкая штурмовая бригада «Юго-Восток» (бывшая боевая группа майора Энгельбрехта) в Подравине и 1-й усташский полк бригады охраны поглавника в Било-Горе — в общей сложности 8000 солдат. Оборона южного сектора проходила по линии Брзая — Бубня — Зринска — Горня-Ковачица — Велики-Грджевац — Павловац — Зденачки-Гай — Имсовац — Соколовац — Благородовац — Уляник — Духови — Антуновац. Здесь позиции удерживали части 10-го корпуса (1-я Загорская бригада, 32-я и 33-я дивизии) численностью 4500 солдат, части 12-й ударной дивизии (12-я Пролетарская ударная бригада и 2 батальона 4-й бригады), всего около 2000 бойцов и 40-я дивизия, около 4000 бойцов. На стороне противника в районе Велика-Писаница — Бьеловар располагалась хорватская 1-я ударная усташско-домобранская дивизия, численностью около 6000 солдат. В районе населённых пунктов Велики-Грджевац, Херцеговац и Гарешница была сосредоточена 1-я бригада 1-й казачьей дивизии, насчитывающая около 5000 солдат и 69-й казачий конный дивизион около 500 солдат. Линия восточного сектора проходила от берега Дравы на юг через населённые пункты Вранешевци — Кривая-Пустара — Брештановци — Велики-Растовац — Обрадовци — Зденци — Рушево — Плетерница. Здесь оборонялись 16-я и 51-я дивизии 12-го корпуса, около 14 500 солдат, а также три бригады 12-й Славонской ударной дивизии (Осиекская, 1-я Чехословацкая и два батальона 4-й бригады) общей численностью около 3500 бойцов. Группировка противника в районе населённых пунктов Чаджавица, Црнац, Джурдженовац и Нашице состояла из 2-й бригады усташей (15-й 16-й и 18-й батальоны), около 2000 солдат, немецкого 893-го полка численностью около 2000 солдат, четырёх полицейских батальонов СС численностью около 3000 солдат. В районе Осиека, Джяково и Винковци располагалась 7-я горнострелковая дивизия СС «Принц Евгений», 11-я авиаполевая дивизия (пехотная дивизия люфтваффе) и 297-я дивизия общей численностью около 23000 солдат. Возле города Нова-Градишка была сосредоточена хорватская 7-я горная дивизия численностью около 5000 солдат [32] [38] .
- ↑ Боевая группа под командованием генерала Анте Мошкова ( Ante Moškov ) в составе 1-й ударной дивизии и 1-го полка бригады охраны поглавника ( Poglavnikov Tjelesni Sdrug ) [38] .
- ↑ В ходе последующих боевых действий с 16 по 28 февраля 1945 года немцы силами оперативной группы в составе 1-й хорватской дивизии, 1-й казачьей дивизии СС, 7-й добровольческой горнострелковой дивизии СС «Принц Евгений» и 7-й домобранской горной дивизии предприняли операцию с целью уничтожения частей 6-го и 10-го корпусов в Славонии и Мославине под кодовым названием «Папук». Наступление началось незамедлительно из районов населённых пунктов Грубишно-Поле, Банова-Яруга, Славонска-Пожега , Вочин , Пивница-Славонска в направлении Дарувара, Пакраца , Плетерницы и Звечево. Немецкие и усташско-домобранские войска овладели большей частью свободной территории Славонии и взяли под контроль почти все линии коммуникации. Однако уничтожить главные силы 6-го и 10-го корпусов они не смогли. Под контролем 6-го корпуса остался район Папука и Псуни. 10-й корпус продолжал удерживать часть Мославины и Било-Горы [40] [41] .
Notes
- ↑ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 Mladenko Colić. Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu: 1941—1945. — Beograd: Vojnoistorijski Institut, 1988. — S. 298—305.
- ↑ Тимофеев А. Ю. Русский фактор. Вторая мировая война в Югославии 1941—1945. — Москва: Вече, 2010. — С. 118.
- ↑ Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 86-88.
- ↑ Тимофеев А. Ю. Русский фактор. Вторая мировая война в Югославии 1941—1945. — Москва: Вече, 2010. — С. 257.
- ↑ Karl Hnilicka. Das Ende auf dem Balkan 1944/45. Die militärische Räumung Jugoslaviens durch die deutsche Wehrmacht. — Göttingen • Zürich • Frankfurt: Musterschmidt, 1970. — S. 101.
- ↑ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Karl Hnilicka. Das Ende auf dem Balkan 1944/45. Die militärische Räumung Jugoslaviens durch die deutsche Wehrmacht. — Göttingen • Zürich • Frankfurt: Musterschmidt, 1970. — S. 100—104.
- ↑ Штеменко С. М. Генеральный штаб в годы войны. — М.: Воениздат, 1989.
- ↑ 1 2 3 4 5 6 Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 88-94.
- ↑ Mladenko Colić. Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu: 1941—1945. — Beograd: Vojnoistorijski Institut, 1988. — S. 289—297.
- ↑ 1 2 3 4 5 Дробязко С. И. Последние сражения Гражданской войны // Историко-культурное наследие Кубани : журнал. — 2001. — Январь ( т. 34 ).
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut — 1968 — tom 5, knj. 37. — S. 75.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut — 1963 — tom 5, knj. 36, S.587.
- ↑ Александров, 2001 , с. 124—126.
- ↑ 1 2 3 4 5 6 Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 142—146.
- ↑ Savo Velagić. Virovitica u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji. — Virovitica: Skupština općine: SUBNOR općine, 1979. — S. 95-97.
- ↑ Портал Память Народа. Журнал боевых действий войск штаба 57-й армии за декабрь 1944 года. - С. 17. .
- ↑ 1 2 3 4 5 Oslobodilački rat naroda Jugoslavije. Knjiga 2 (drugo prepravljeno i dopunjeno izdanje). — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1965. — S. 463—466.
- ↑ Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 114—121.
- ↑ Александров, 2001 , с. 129.
- ↑ Александров, 2001 , с. 127.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1963. — tom 5, knj. 36. — S. 561.
- ↑ Александров, 2001 , с. 128—131.
- ↑ Александров, 2001 , с. 133.
- ↑ Александров, 2001 , с. 134.
- ↑ 1 2 Александров, 2001 , с. 130-134.
- ↑ Александров, 2001 , с. 122.
- ↑ Zdravko B. Cvetković. Osječka udarna brigada, monografija. — Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1981.
- ↑ Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 131.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1963. — tom 5, knj. 36. — S. 164—168.
- ↑ 1 2 Казак В. Н. Побратимы: Советские люди в антифашистской борьбе народов балканских стран 1941—1945.— М.: Мысль, 1975.— С. 24.
- ↑ 1 2 Портал Память Народа. Страница 57-й армии (57 А). Журналы боевых действий. .
- ↑ 1 2 3 Savo Velagić. Virovitica u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji. — Virovitica: Skupština općine: SUBNOR općine, 1979. — S. 95-135.
- ↑ Karl Hnilicka. Das Ende auf dem Balkan 1944/45. Die militärische Räumung Jugoslaviens durch die deutsche Wehrmacht. — Göttingen • Zürich • Frankfurt: Musterschmidt, 1970. — S. 77, 80.
- ↑ Nikola Božić; Konstantin Koča Nikolić; Vladimir Branković. Rovovi i mostobrani : (Osma vojvođanska udarna brigada). — Novi Sad: Institut za istoriju, 1989. — S. 281.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — tom 5, knj. 37. — S. 439.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — tom 5, knj. 37. — S. 440.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — tom 5, knj. 37. — S. 441.
- ↑ 1 2 3 4 Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944-1945. - Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. - S.275-285.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — tom 5, knj. 37. — S. 443.
- ↑ 1 2 Ljubivoje Pajović, Dušan Uzelac, Milovan Dželebdžić. Sremski front: 1944—1945. — Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1979. — S. 285—288.
- ↑ 1 2 3 4 Savo Velagić. Virovitica u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji. — Virovitica: Skupština općine: SUBNOR općine, 1979. — S. 132—135.
- ↑ Советские люди в освободительной борьбе югославского народа 1941—1945 г. (воспоминания, документы и материалы), сост. Бушуева Т. С. — М.: Наука, 1973. — С. 197—204.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda.— Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — t.5, knj. 36. — S. 567. S. 581.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1963. — tom 5, knj. 36. — S. 499.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1968. — tom 5, knj. 37. — S. 51-53.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1979. — t.5, knj. 39. — S. 31-51.
- ↑ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. — Beograd: Vojnoistorijski institut, 1979. — t.5, knj. 39. — S. 7-9.
Literature
- Александров К. М. Русское казачество во Второй мировой войне: трагедия на Драве, декабрь 1944 г. // Новый часовой : русский военно-исторический журнал. — 2001. — № 11-12 . — С. 118—139 . — ISSN 1029-1210 .
- Дробязко С. И. Последние сражения Гражданской войны // Историко-культурное наследие Кубани : журнал. — 2001. — Январь ( т. 34 ).
- Mladenko Colić. Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu: 1941—1945. — Beograd: Vojnoistorijski Institut, 1988.
- Oslobodilački rat naroda Jugoslavije — knjiga 2 (drugo prepravljeno i dopunjeno izdanje) — Beograd: Vojnoistorijski Institut, 1965.
- Savo Velagić. Virovitica u narodnooslobodilačkoj borbi i socijalističkoj revoluciji. — Virovitica: Skupština općine: SUBNOR općine, 1979.
- Периша Грујић. Шеснаеста војвођанска дивизија НОВЈ — Београд: Војно дело, 1959.
- Savić, Sreta. 51. vojvođanska divizija . — Beograd : Vojnoizdavački zavod, 1974. (сербохорв.)
- Kokot, Jovan. Dvanaesta proleterska slavonska brigada . — Beograd : Vojnoizdavački i novinski centar, 1987.
- Rade Roksandić, Zdravko B. Cvetković : 18. slavonska brigada — Beograd: Vojnoizdavački zavod, 1974.
- Nikola Božić; Zdravko Damjanović; Živan Milisavac. Mladost slobodi darovana: (sećanja boraca Prve vojvođanske brigade) — Novi Sad: Institut za istoriju, 1991.
- Атанацковић, Жарко. Друга војвођанска НОУ бригада . — Београд : Војноиздавачки завод, 1978. (серб.)
- Панић, Радован. Трећа војвођанска НОУ бригада . — Београд, 1980. (серб.)